Популарна излетишта

Манастир Свети Николај - Соко - Град

Претпоставља се да су '' чудесни положај '' соколске стене морали запазити Римљани, ако не и Келти . Постоји легенда  по  којој су биле три сестре:  Сока, Вида и Јерина , које подигоше три града: Сока – Сокоград, Вида – град Видојевицу, а Јерина – Зворник град.

Први подаци о Соко-граду потичу из 1476. године, када се помиње и диздар тврђаве Сокол Кемал. Био је неосвојив све до 1862. године, када су га Турци, под притиском светских сила, предали Србима, који су га на захтев европских сила срушили.

Под Соко-градом подигнут је Манастир Свети Николај , задужбина епископа шабачко – ваљевског господина Лаврентија, а посвећен је Владики Николају, лелићком и жичком. Поред цркве подигнути су конак, богата библиотека, рибњак, радионице за сувенире и предмете за црквену употребу.

У манастиру се сваке године у оквиру акције под називом Моба окупљају млади из расејања и ту уче српски језик и упознају се са српском културом и обичајима.

“..Некада давно, у време принчева и принцеза, у време када је Соко-град био турски посед, читав тај крај су називали «султанова невеста». Једни кажу да је то због тога што је планина тако усамљена, као каква невеста чији муж није ту, а други да се зове невеста зато што је нико, баш нико, није могао освојити. И Соко – град је последњи ослобођен од Турака након пет векова нашег ропства...”

“..Град је постојао и пре доласка Турака. Служио је за чување прилаза бројним налазиштима руде. Потом су Турци били ту много, много година. Онда су се ствари поново промениле: ту сада стоји величанствен позлаћен крст, као хришћански знак.

А около ... нетакнута природа. На Соко-планини су бројни извори лековите воде, а о томе говоре и стари, стари списи.

На путу од манастира до крста, подигнуто је десет капела, а у свакој од њих исписана је по једна Божја заповест и насликана пригодна слика...”

 

(Диздар је турски градски старешина или чак само вратар неке тврђаве. Не знамо шта је тачно од ова три био наш диздар тврђаве Сокол Кемал”.)

Бобија, 1272 м

На 30 километара од Љубовије уздиже се планина Бобија, висока 1272 метра.

До Бобије се стиже идући путем од Љубовије преко Пецке према Ваљеву, тако што на Раиновачи скренете десно, а онда преко Слатника, Торника и Савковића стижете близу врха планине.

Њен највиши врх је Торничка Бобија, а остали врхови Рило, Опаљена стена, Црни врх и други.

Бобија је једина планина, која је целом површином на територији Азбуковице, док су све остале граничне.

“..Негде далеко, толико далеко да се готово не зна где је то место, простиру се голе и глатке литице једне планине Бобије, из којих извире велики број слапова воде, које праве, како ми то овде кажемо, бројне пличаре. У пличаре ми врло често смочимо стопала. Некада заједно са патикама, што нам често и није циљ..”

 

 

Река Дрина

На ободу Љубовије тече река Дрина, немирна и пуна вирова. Не кажу људи узалуд за њу да је «она наше море», тако бистра и вијугава. У њу се улива мала река Љубовиђа. Извире на планини, нечујно прође кроз наше место и онда се на ушћу њихове воде помешају...

Због своје чистоће и незагађености, Дрина обилује са много врста риба и зато је рај за многе, како домаће, тако и стране, риболовце.

Најзаступљенија риба у Дрини је скобаљ (или шкобаљ, подуст, шљивар и има још много народних имена). Деца и риболовци почетници обично лове «беовицу плиску», која је за многе прво слово риболовачке азбуке. Осим «зекица» доста почетника пеца поточну мрену или кркушу.

Многи љубитељи вараличаре на «лептир» а у последње време на «ружно паче» лове клена. Мајстори лове на «вештачку мушицу» и тако пецају липљана.

Река Љубовиђа

У теснацу реке Љубовиђе, близу места каква у нашем крају зову “склоп”, налази се “Римски мост” или “Латинска ћуприја”.

“..Тако је и овај мост сећање на давну владавину Римљана, који су за своје потребе саградили овај једнолучни мост у кањону реке Љубовиђе.

И тако олакшали живот многима који су живели после њих, јер и после Римљана, мост су користили многи, па тако и једна породица која је, да би дошла до своје куће сваког дана морала да прелази преко моста који је стар више од десет векова. Ту су и даље кућа и стара воденица која више не ради и у њој се више ништа не меље. Потпуну тишину око римског моста ремети цвркут птица, жубор реке и понеки путник, журећи у планину...”

Љубав Божија према човеку претходи љубави човека према Богу.

 

Не бележи своја добра дела јер ако их забележиш, брзо ће избледети; ако их пак заборавиш, биће уписана у вечност.